Slusate nas uzivo




Usa-Srbija
RadioSreca
Galerija slika
Radio-chat
Knjiga gostiju
O nama
Putopis
Crkveni kalendar
Kuhinja
Vesti
Zanimljivosti
Horoskop
radio_klasika@hotmail.com
Putopis
DJAVOLJA VAROS

Spomenik prirode „Đavolja Varoš“ nalazi se na jugu Srbije, 27 km jugoistocno od Kuršumlije, a 89 km jugozapadno od Niša. Od Beograda je udaljen 288 km , ako se putuje preko Kruševca, a 320 km preko Niša.

Ovaj prirodni spomenik cine dva, u svetu retka, prirodna fenomena: zemljane figure, kao specificni oblici reljefa koji u prostoru deluju vrlo atraktivno, i dva izvora jako kisele vode sa visokom mineralizacijom.

Ova dva u svetu retka prirodna fenomena posmatrana zajedno „Đavolju Varoš“ cine pravim svetskim cudom prirode. Atraktivnost dva nevidena cuda prirode dopunjuju okolni prirodni ambijent koji oko zemljanih figura deluje surovo, skoro misticno, a u širem okruženju živopisno i pitomo, kao i ostaci naselja, stare crkve, groblja i nekoliko zanimljivih rudarskih jama.

Lokalitet „Đavolja Varoš“ je stavljen pod zaštitu države još 1959. godine , a 1995. godine je Uredbom Vlade Republike Srbije proglašen za prirodno dobro od izuzetnog znacaja i stavljen u prvu kategoriju zaštite - SPOMENIK PRIRODE . Ukupno je zašticeno 67 ha površine.
LEGENDE

Cudno izvajane a još cudnije poredane zemljane figure, divljina erozivne celenke, voda cudnoga ukusa i mirisa, mistika i tajanstvenost koju stvaraju zvucni efekti dok duva vetar utacali su na maštu lokalnog stanovništva da lokalitetu da naziv „Đavolja Varoš“. a sve ove cudne prirodne pojave objašnjava legendama koje je vekovima izmišljao. O „Đavoljoj Varoši“ postoje mnoge legende od kojih izdvajamo nekoliko
Prva legenda
Nekada davno ovde su živeli skromni, mirni svojoj veri privrženi stanovnici. To je smetalo davolu pa im je on spremio „davolju vodu“ da zaborave na rodbinske odnose. Pošto su pili tu vodu, omamljeni meštani reše da vencaju brata i sestru. Đavolji plan je pokušala da spreci vila, koja prema legendi i dan-danas drži pod svojom zaštitom ovaj kraj. Vila nije uspela da urazumi svatove, i oni krenuše sa mladencima ka crkvi na vencanje. Ona se onda poce moliti Bogu da na neki nacin spreci rodoskrnavljenje. Bog usliši njenu molbu, spoji nebo sa zemljom, dunu jak, hladan vetar i okameni svatove sa mladencima. Druga legenda
Zemljane figure predstavljaju okamenjene davole koje su neki ljudi dugo nosili na svojim ledima, donoseci im zlo i nevolje, a njih su se otarasili prenocivši jednu noc pored crkvišta Sv. Petke, koje se nalazi u neposrednoj blizini zemljanih figura. PRIRODA
Zemljane figure

Lokalitet cudnog naziva "Đavolja Varoš" pripada selu, takode cudnog imena Đake, ( potice od albanske reci „gjak“-krv), izmedu 660 i 700 m n. v. koje se nalazi na podrucju opštine Kuršumlija. Zemljane figure ili kako ih lokalno stanovništvo naziva "kule" su smeštene u dve jaruge podeljene uskom vododelnicom ciji se izvorišni delovi spajaju u jedinstvenu erozivnu celenku, strahovito razorenu erozivnim procesima. Jaruge takode imaju cudne nazive: jedna je "Đavolja Jaruga" a druga "Paklena Jaruga".

Ukupno ima 202 zemljane figure, razlicitih oblika i dimenzija, visine od 2 do 15 m, širine od 0,5 do 3 m, sa kamenim kapama na vrhu. One nastaju kao rezultat specificnog erozivnog procesa koji traje vekovima. Figure se obrazuju, rastu, menjaju, skracuju, postepeno (vrlo sporo) nestaju i ponovo stvaraju. Pod udarom kišnih kapi dolazi do rastvaranja i odnošenja rastresite podloge zemljišta. Medutim, materijal koji se nalazi ispod kamenih blokova biva zašticen od „bombardovanja“ kišnih kapi i spiranja pa ostaje u terenu u vidu zacetnih zemljanih stubova - figura.

Povecanje visine stubova potpomaže ubrzana linijska, usmerena erozija vode koja otice oko njihovog podnožja vršeci spiranje materjala. Kako je nagib terena na kome se stvaraju figure vrlo strm vertikalna erozija preovladuje nad bocnom, što ubrzava odnošenje materjala i stvaranje stubova.

Ovako nastale zemljane stubove ostali klimatski faktori (vetar, suncevi zraci, promena temperature i dr.) oblikuju u zemljane figure cudnog oblika i izgleda, koje kada se duže posmatraju deluju nestvarno, kako u pogledu oblika i velicine tako i neverovatne staticke postojanosti. Deluje nestvarno, da jedna zemljana figura u osnovi široka tri metra a visoka deset i više metara u vrhu se završava debljinom od 20 – 30 cm i takva opstaje decenijama i vekovima pod teretom kamenog bloka teškog i do sto i više kilograma...

Ovaj geomorfološki fenomen je jedinstven u našoj zemlji i vrlo redak u svetu. U Evropi ima slicnih pojava u Alpima (sa obe strane prevoja Brener u Austriji i Italiji, kod Bolcana, zatim u Valerijenu, u pokrajini Gornja Savoja, u Francuskoj i dr.). U Americi je poznata „Bašta bogova“. Medutim, u „Đavoljoj varoši“ su „kule“ brojnije, vecih dimenzija i znatno postojanije.
Đavolja voda

Druga prirodna retkost u „Đavoljoj Varoši“ su dva izvora vode cudnih svojstava . „Đavolja voda“ koja se nalazi u neposrednoj blizini zemljanih piramida u „Đavoljoj jaruzi“je hladan i ekstremno kiseli (ph 1.5) izvor sa visokom mineralizacijom ( 15 g/l vode ).

Sadržaj nekih elemenata (aluminijum, gvožde, kalijum, bakar, nikl, sumpor ) je ekstremno visok u odnosu na obicne vode za pice, odnosno povecan je za 10 do 1.000 puta. „Crveno vrelo“ je drugi izvor koji se nalazi nizvodno, oko 400 m od prvog na aluvijalnoj terasi, odnsono na ravnom terenu. On je manje kiseo (pH 3,5 ) i sa nižom opštom minerizacijom (4.372 mg/l vode). Njegova voda se zbog ravnog terena razliva u veoma tankom sloju i otice u korito obližnjeg Žutog potoka. Zbog oksidacije gvožda koga voda sadrži u velikim kolicinama stvara se crvena terasa lepezastog oblika koja u prostoru deluje veoma atraktivno.

Cudno izvajane a još cudnije poredane zemljane figure, divljina erozivne celenke, voda cudnoga ukusa i mirisa, mistika i tajanstvenost koju stvaraju zvucni efekti dok duva vetar utacali su na maštu lokalnog stanovništva da lokalitetu da naziv „Đavolja Varoš“. a sve ove cudne prirodne pojave objašnjava legendama koje je vekovima izmišljao. O „Đavoljoj Varoši“ postoje mnoge legende od kojih izdvajamo nekoliko
Vodopadi u Srbiji

Piski skok na Staroj planini, Ripaljka kod Sokobanje, Sopotnicki vodopadi..
Novembar, decembar i januar su meseci koje sunce retko posecuje, a vlaga, magla, kišai sneg se nemilosrdno zavlacei ispod najtoplije vetrovke. Mogli bismo, dakle, da fotoaparat ostavimo na dno ormana, da sednemo pored peci i uz kuvano vino i sarmu sacekamo prolece. Ali sad je pravo vreme da se vodopadi u Srbiji vide u pravom izdanju. Nisu impresivni kao u zemljama sa velikim planinskim masivima, ali nisu ništa manje lepi. Teško ih je sve nabrojati, pa vamovde predstavljamo samonekoliko najzanimljivijih
1.PISKI SKOK NA STAROJ PLANINI je sa visinom od 65 metara verovatno medu najvišim u Srbiji. Kažem verovatno, jer pastir koji mi je pokazao taj vodopad tvrdi da u okolini postoje dva još viša. Relativno dobar makadamski put prolazi nekoliko stotina metara ispod vodopada, a jedan njegov krak prolazi baš pored mesta odakle se voda obrušava u ponor. To je najlepši i najviši deo Stare planine, koji samo povremeno posecuju retki planinari i šumari.

2.RIPALJKA KOD SOKOBANJE zvanicno je najviši vodopad kod nas, iako je vodeni stub kraci za oko 20 metara od Piskog skoka. Ripaljka je, medutim, aktivna samo tokom ranog proleca ili posle dužih kišnih perioda.

3.TUPAVICA nije mnogo visoka, ali je možda najlepši vodopad kod nas. Nalazi se u neposrednoj blizini puta koji od Dojkinaca vodi ka Toplom Dolu na delu Stare planine koji se zove Visok. Iako je od puta udaljen stotinak metara, bez iskusnog vodica ga je teško pronaci . Najpouzdaniji orijentir za skretanje ka vodopadu su Lilina cesma i brvno preko reke u njenoj neposrednoj blizini
4.PRSKALO, VODOPAD NA JUŽNOM KUCAJU, stvorila je najmaštovitija igra vode i krecnjaka. I on se nalazi pored samog puta koji od Pasuljanskih livada vodi ka Cestobrodici. Nevolja je što je to šumski put i što je u periodu najvece aktivnosti vodopada prakticno neprohodan. Leti, kada bukove šume južnog Kucaja postanu pravi raj, voda niz bedem od sige samo stidljivo kaplje.
5.SOPOTNICKI VODOPADI su najbogatiji vodom, teorijski imaju najveci pad, ali se tu voda kao raspuštena vojska raširila na sve strane i stvorila bezbroj manjih vodopada. Postoje tri nivoa vodopada, od kojih su najpristupacniji oni srednji. Njihov pad je oko 25 metara, i tu se nalaze dve preostale valjarice koje odavno nisu u funkciji. Sopoticki vodopadi imaju svoju magiju tokom cele godine. U prolece su divlji,tokom leta, kada se pored vodopada organizuje ekološki kamp, mlade devojke se kao šumske vile tuširaju pod malaksalim mlazom ne tako hladne vode, ajesenji meseci pretvaraju degradirane bukve i vodopade u mistican, bajkoliki predeo. Zimi se na Jadovniku temperatura spusti i do tridesetog podeljaka ispod nule, a zaledene ledenice pod sjajem sunca i senkama grana menjaju boju od bele do modrozelene.

Nušic je svojevremeno izjavio za ljude koji su se zamerili vlasti da su„videni za Ivanjicu“. Ponekad dobijem utisak da bi ta izjava i danas mogla biti aktuelna – ali u pozitivnom smislu. Ivanjica ima Goliju, Javor, reku Moravicu i vodopad usred grada, tacnije usred gradskog parka. Tu su i stara centrala, predivan restoran sa pogledom na vodopad, hotel visoke kategorije i šetalište. Pa ko ne voli da se provlaci kroz šiblje, a voli huk vode,prosto je viden za Ivanjicu.

7.VELIKI BUK KOD SELA LISINA takode je idealan za one koji vole do cilja da stignu automobilom. I tu postoje lep restoran, nekoliko bungalova i prirodan ambijent. Vodopad nastaje od Vrela koje izbija iz poroznih stena Beljanice i posle nekoliko stotina metara se uliva u Resavu. Na svom putu voda je u krasu izdubila veliki lonac i napravila vrlo slikovit vodopad. Tipicno za kraški kraj, snaga vodopada varira pa je moguce i tokom leta posle jace kiše videti podivljalu vodu.
8.VODOPAD STANJINAC nalazi se u neposrednoj blizini istoimenog sela, pored puta koji spaja Pirot i Knjaževac. Visok je oko dvadeset metara. Nekad je na platou iznad vodopada bilo desetak vodenica i manastir Stanjinac. Manastir je nedavno obnovljen, a postoje planovi da se i nekoliko vodenica uredi za potrebe turizma koji postaje sve znacajnija privredna grana ovog kraja.
9.Kada se od manastira Temska krenete putem, uz reku Temšticu, ulazi se u živopisni kanjon koji zbog impresivnih crvenih stena nazivaju Mali Kolorado. Na samom ulasku u kanjon, sa desne strane puta se nalazi usek sa nevelikim ali slikovitim vodopadom. PRSKALO se obrušava u uzani levak sa visine od desetak metara, ali voda udara u glatku stenu na polovini svog puta i žestoko pršti. Time vodopad opravdava svoje ime, ali cini okolne, glatke stena izuzetno klizavim pa je posmatranje ovog lepotana moguce samo sa rastojanja.

Moram priznati da me džakuzi, masaže, velnes centri i slicne novotarije ne fasciniraju, ali sam prethodnog leta rado koristio sve to u prirodnom ambijentu TOPLODOLSKE REKE. Neverovatne crvene stene i voda koja je u velikim kolicinama padala sa visine od tri metra pružili su mi najprijatniju relaksaciju. Tim pre što je poslovicno hladna reka ovog vrelog leta bila sasvim prijatna. Naravoucenije ove price jeste da je jedan mali vodopad ostavio na mene veci utisak od mnogo impresivnijih vodenih skakaca.

12.VELIKI SKAKAVAC NA KAMIŠINOJ RECI koja sa zlatiborskog vrha Vijogor krivuda ka Mokroj Gori, posebno je vredan pomena. Njegov skok od preko 25 metara deluje mnogo snažnije nego neki od pomenutih, znatno viših vodopada. Turisti koji bar dva dana ostanu u ovom sve zanimljivijem letovalištu trebalo bi svakako da prošetaju do Velikog skakavca.

13.Reka TRIBUCA izvire na planini Bobiji i uliva se u Trešnjicu, a obe zajedno produžavaju do Drine. Na svom toku reka (bar) tri puta bucne u neverovatno uzanoj klisuri. Od svih pomenutih vodopada tri buca na Tribuci su najnepristupacniji. Ako poželite da udete u samu klisuru bice vam potrebno alpinisticko umece i suvo vreme jer najmanja kiša na padinama Bobije može da bude opasna u tesnacu.

KOPAONICKI VODOPAD JELOVARNIK je visok preko 70 metara, ali i dobro skriven. Pomenimo i reku VRELO kod Bajine Bašte, BELI IZVORAC kod Majdanpeka ili sada gotovo nepristupacnu MIRUŠU i IZVOR BELOG DRIMA na Kosovu
O Divcibarama


U centralnom delu Maljena, 38 km jugoistocno od Valjeva nalaze se Divcibare, poznato planinsko - klimatsko turisticko mesto. Divcibare su visoravan koja se pruža od Crnog vrha, Paljbe, Golupca do Velikog brda.
Geografske karakteristike Maljena
U centralnom delu Maljena, 38 km jugoistocno od Valjeva nalazi se Divcibare, poznato planinsko turisticko mesto druge kategorije. Divcibare su planinsko polje koje se pruža od Crnog vrha, Paljbe, Golupca do Velikog brda.

Divcibare leži na nadmorskoj visini od 980 m.

Na Divcibarama postoje cetiri stroga rezervata prirode: Crna reka, Calacki potok, Zabalac i Vražji vir.
Klimatske karakteristike
Divcibare imaju blagu i prijatnu klimu. Zbog svog dobrog geografskog položaja, do Divcibara dopiru vazdušne mase iz Mediterana i sukobljavaju se sa vazdušnim masama Karpata i Panonske nizije, cime se može objasniti prisustvo joda u vazduhu.

Divcibare imaju povoljnu srednju godišnju temperaturu od 18 stepeni, sa toplijom jeseni od proleca. Septembar je najsuvlji mesec, jer je samo 5,4 dana sa padavinama. Divcibare imaju 289 dana bez vetra, 126 dana sa padavinama, zime obiluju snegom puna 4 meseca.

Na osnovu posmatranja klime u jednom dužem periodu od strane Balneoklimatološkog instituta Srbije iz Beograda 1963. godine Divcibare je proglašeno za "Klimatsko lecilište".

Na Divcibarima mogu se leciti: oboljenja bronhijalne astme, hronicni bronhitis, oboljenja sa neurovegetativnim poremecajima, stanje rekovalescencije, posle akutnih infektivnih bolesti, pneumonije...
Reke i potoci
Ovo podrucje obiluje recicama, izvorima i potocima koji pripadaju slivovima Kolubare i Zapadne Morave. Izmedju ostalih ovde cemo pomenuti: Bukovska reka,Crna reka, Kozlica, Krcmarska reka, Crna Kamenica. Najinteresantnija je reka Manastirica koja pravi vrlo lep vodopad visok oko 20m, meštani ga zovu Skakalo.
Biljni svet
Divcibare su poznate po livadama sa lepom mekom travom. Cetinarske šume su od najveceg znacaja, te se najcešce javljaju beli, crni bor, jele, smrca, kleka i planinarski bor.Od listopadnog drveca su najznacajniji: bukva i breza, beli jasen, hrast, cer...

Krajem aprila javlja se najlepši cvet planine-narcis.Pored narcisa ovde cete naci i šumsku jagodu, divlju malinu i kupinu.

Na Divcibarama postoje cetiri stroga rezervata prirode: Crna reka, Calacki potok, Zabalac i Vražji vir.
Pešacke staze

Sve staze su oznacene planinarskim oznakama na stablima drveca. Prilikom šetnje treba pratiti ove oznake koje su u obliku crvenog kruga sa belo obojenim središtem. Na pocetku staza i na raskršcima su drveni putokazi takode u crveno-belo.
Lovni turizam

Terenima gazduje lovacko društvo. Lovište je velicine 69.683ha a na toj površini, prema najnovijim podacima živi i uživa 1.750 primeraka srnece divljaci, 100 divljih svinja, 6.000 zeceva, 5.200 fazana i 3.600 poljskih jarebica.

Lov na krupnu divljac obuhvata srnecu divljac, evropskog jelena i divlju svinju. Trofeji se ocenjuju saglasno propisima Medunarodnog saveta za lov i zaštitu divljaci (C.I.C.). Sitna divljac obuhvata zeca, fazana, divlje patke, divlje guske, itd.
Kalendar lova:

srndac: 01.05. - 30.09.
srna: 01.10. – 31.01.
divlja svinja: 01.05. – 31.01.
zec: 16.10. – 14.12.
lisica: cele godine
fazan: 16.10. – 15.01.


U lovištu se godišnje odstreli oko 60 primeraka srnece divljaci, 25 divljih svinja, 250 lisica, 2.000 zeceva i 3.000 fazana.

Što se tice ribolova, Divcibare nema atraktivnih vodnih potencijala osim reke Crna Kamenice. Ima sitnijih ribljih vrsta, a koliko je voda cista govori prisustvo rakova, kojih ima u izobilju
Pecka Patgrijaršija
Manastirski kompleks Pecke Patrijaršije sastoji se od cetiri crkve koje su sagradene u periodu izmedu 13. i 14. veka. Vekovima je ovaj manastir bio središte Srpske Pravoslavne Crkve. Nalazi se u prelepoj Rugovskoj klisuri pored reke Bistrice. Do osamnaestog veka manastir je bio napredno monaško središte sa stotinama ucenih monaha. Usled surovih turskih zuluma Patrijarh Arsenije je krajem sedamnaestog veka u velikoj seobi poveo iz ovog podrucja hiljade hrišcanskih porodica u Južnu Ugarsku. I pored pritisaka lokalnog muslimanskog stanovništva manastir se održao do danas.
Crkva Sv. Apostola - Isus
Unutrašnjost kapele Sv. Nikole iz 14. veka
Usled surovih turskih zuluma Patrijarh Arsenije je krajem sedamnaestog veka u velikoj seobi poveo iz ovog podrucja hiljade hrišcanskih porodica u Južnu Ugarsku. I pored pritisaka lokalnog muslimanskog stanovništva manastir se održao do danas. Nakon Drugog svetskog rata Pecka Patrijaršija je pretvorena u ženski manastir. Mada ovaj manastir administrativno ne pripada raškoprizrenskoj Eparhiji, njegova istorija je usko povezana sa istorijom drugih manastira ove Eparhije. Kao stavropigijalni manastir Pecka Patrijaršija je u neposrednom nadleštvu Srpskog Pravoslavnog Patrijarha u Beogradu gde je danas središte Patrijaršije.
Crkva Sv. Dimitrija
Crkva svetih Apostola
Danas je manastir Pecka Patrijaršija veoma važno duhovno središte sa sestrinstvom od 25 sestara. Nakon požara koji su 1981. godine podmetnuli Albanci izgradeni su novi manastirski konaci sa novom Patrijarhovom rezidencijom. Nakon rata na Kosovu i Metohiji 1998-1999 manastir Pecka Patrijaršija postao je duhovni i nacionalni centar za preostale Srbe severno-metohijskog i hvostanskog regiona. Sestrinstvo se bavi humanitarnim radom i održava manastirsku ekonomiju. Manastiru pripada i metoh u Budisavcima, nedaleko od Kline gde dve monahinje borave same pod zaštitom snaga KFOR-a
Bogorodicina crkva
Crkva svetih Apostola
Želeci da središte srpske crkve bude na manje ugroženom mestu i bliže središtu države, arhiepiskop Arsenije I je podigao na ovom žickom metohu kod Peci crkvu svetih Apostola. Ubrzo, oko 1250. godine, po njegovom nalogu ona je bila i živopisana. Hram se, nešto kasnije, poceo nazivati i Sveti Spas, što je preuzeto kao spomen na posvecenje Žice.
Sa severne strane ovog najstarijeg hrama arhiepiskop Nikodim je podigao crkvu svetog Dimitrija oko 1320. godine.
Ulaz u crkvu Sv. Apostola
Bogorodica i Sv. Danilo
U isto vreme obnavljaju se i ikonostasi u peckim crkvama i popunjava se riznica. Drugu znacajnu obnovu zapocinje patrijarh Pajsije: crkve se prepokrivaju olovnim plocama, hram svetog Dimitrija se arhitektonski utvrduje, da bi 1620/1621. ugledni slikar Georgije Mitrofanovic u njemu ponovio gotovo polovinu fresaka. On je iste godine živopisao i staru manastirsku trpezariju. Nešto kasnije patrijarh Pajsije pristupa i delimicnoj obnovi crkve svetih Apostola, pa je, tada, 1633/1634. ukrašen zidnim slikama zapadni deo hrama, u kome su stare freske dosta stradale. Iste godine prepokrivena je i trpezarija. U to doba, sredinom XVII veka, Pecka patrijaršija uspostavla i veze sa ruskim carstvom. Njeni igumani u Rusiji dobijaju poklone, kako u novcu, tako i u štampanim knjigama i bogoslužbenim predmetima.

Nova veca obnova Pecke patrijaršije zbila se u doba patrijarha Maksima. Za kratko vreme manastirski kompleksje ograden (1672/1673.), živopisana je crkvica svetog Nikole (1673/1674.), a potom je izraden ikonostas za nju (1677
Manastir Gracanica
Od ranije postojece ranohrišcanske bazilike iz VI veka, i sledece gradevine, crkve iz XIII veka, sedišta lipljanskog episkopa, ostali su samo delovi. Sadašnja crkva, posvecena u srednjem veku Blagoveštenju dok danas slavi Uspenje Bogorodicino, sagradena je i oslikana kao zadužbina kralja Milutina do 1321. godine.
Crkva ima formu petokupolnog razvijenog upisanog krsta, sa ubrzo dodatom otvorenom spoljašnjom pripratom i verovatno kulom-zvonikom na zapadnoj strani. Gracanica predstavlja vrhunsko ostvarenje poznovizantijske arhitekture, koje pleni svojim jedinstvom konstruktivnih i dekorativnih elemenata.
Kralj Milutin
Kraljica Simonida
Simeon Mirotocivi
Hrist u kupoli manastira
Teološki uceno, raspricano gracanicko slikarstvo pripada zrelom slikarstvu tzv. "dvorske škole kralja Milutina," cija ostvarenja se uklapaju u najavangardnije tokove klasicne umetnosti doba Paleologa. Nešto slabijeg kvaliteta je živopis iz eksonarteksa, zatvorenog i ponovo živopisanog 1570. g. Crkva, vec 1379-83. g. dosta oštecena od Turaka, obnovljena je 1383. g. Posle konacnog podpadanja ovih predela pod tursku vlast manastir je imao tešku istoriju ispunjenu haranjima i stradanje, posebno tokom XVIII-XIX veka.
Uspenje
Polaganje Hrista u grob
Od nekada cuvene riznice ostalo je nekoliko dragocenih ikona iz XVI-XVII veka, nešto rukopisnih knjiga ali i jedan oktoih štampan 1539. g. u štampariji koja je radila u manastiru pocetkom XVI veka.
Tokom 1999. g. Gracanica je više puta granatirana od strane albanskih terorisata i pretrpela je manja oštecenja.